Prošlog leta, dok sam čekao prevoz na stanici u Takovskoj ulici, prišao mi je slabovid čovek koji je u ruci držao beli štap i pitao me da li je autobus prošao. Napolju je bila veoma visoka temperatura. Rekao sam mu da nije i upitao ga da li mu je vruće. On mi je dao odgovor koji me je iznenadio i naveo na razmišljanje – Nije mi vruće, jer vreme dolazi iznutra. Zatim je ušao u autobus koji je baš u tom trenutku stigao, a ja sam ostao na stanici zatečen. Dugo sam razmišljao o njegovim rečima i došao do zaključka da od našeg unutrašnjeg stanja zavisi i vreme. Ono što nosimo u sebi reflektuje se na spoljašnjost, pa tako i najružnije vreme može biti lepo, ako smo iznutra ispunjeni radošću i vedrinom. Ovaj događaj me motivisao da iz drugačije perspektive doživim svet oko sebe – odlučio sam da naredni Beogradski polumaraton istrčim sa povezom preko očiju.
Na samom startu trke video sam nasmejana lica ljudi obučenih u majice različitih boja i sunce od kog se nije moglo gledati. Zatim sam stavio povez preko očiju i tog trenutka je nastao potpuni mrak. Strah i panika su bili prvi osećaji, ali oni su ubrzo nestali. Čulo sluha i dodira su počeli da preuzimaju ulogu koju je do tada imao vid. Negde sam pročitao da je čulo vida dominantnije od ostalih čula i da čak 70 procenata informacija o spoljašnjoj sredini dobijamo preko čula vida.
Dužinom cele staze pratio me je vodič koji je sa mnom bio povezan trakom koju smo oboje držali u rukama. On me je navodio i govorio mi kada da stanem ili krenem i na šta sve treba da pazim da se ne bih sapleo. Zanimljivo je da uticaj jakog sunca i visoke temperature nisam osećao, ali se čulo dodira izoštrilo – osećao sam svaki uspon i nizbrdicu. Zvukovi su se takođe izoštrili, a sluh je postao istančan, tako da sam čuo i ono što verovatno ne bih da nisam imao povez na očima. Zvukovi bubnjeva, pištaljki, aplauza i navijanja bili su toliko upečatljivi da su izazivali jednu posebnu emociju.
Stižem do cilja – po intenzitetu glasova posmatrača znao sam da je blizu. Prelazim ciljnu liniju, skidam povez i ponovo vidim sunce. Sada znam i razumem reči slepog čoveka sa stanice – način na koji doživljavamo svet oko nas zapravo je projekcija onoga što nam se dešava iznutra. Još važnije – slepi čovek mi je pokazao kako da vidim.
Ivan Miškeljin
.jpg.webp)